Да би један народ опстао, потребно је да не заборави своју веру, језик, културу и обичаје. Пред нашом дијаспором увек стоји један велики изазов, а то је очување идентитета. У том смислу, значајну улогу има Српска православна Црква у расејању, која је одувек била, заједно са народом, фактор, који га је држао, чувао и спајао.
Управо из тог разлога, а благодарећи Господу и доброти господина Радована Самочете, као и госпође Дарие Пантић, при Цркви светога великомученика Георгија у Гмундену сваке недеље после Литургије наизменично се одржавају часови веронауке и српског језика.
Нека би нам било по речима светог Симеона Мироточивог, оца светога Саве, оснивача и утемељивача српске државе: "Чувајте, чеда моја мила, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Знајте, чеда моја, да битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два. Зато је боље изгубити све битке и ратове, него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа.“
