Црква је нови начин живота, а вера је лични однос са Живим Богом, тако да онај који верује не може без Онога у кога верује. На Западу је, нажалост, дошло до рационализма и пијетизма, јер је превагнуо индивидуални однос према Богу. Неопходно је да се оствари заједница - да се изађе из себе и победи егоцентризам - и кроз очишћење од страсти дође до заједнице са ближњим, а на тај начин и са Богом. Пошто у Цркву улазимо крштењем, а крштење је ново рођење, онтолошки гледано, ново постојање; односно рађање за нови живот. Док је, с друге стране, биолошко рођење - рођење за смрт.

То значи да се истина вере, то јест заједница са Богом као извором живота, преноси једино у живом, личном опиту, односно у живом, личном сусрету са живим личностима. То је, у ствари, оно што гради Цркву. Дакле, ако ми имамо једног посредника између Бога и људи, а то је Христос, Који се пројављује у лицу епископа, за чију службу су везане и друге службе, онда такав однос са Богом гради Цркву. Ми се, дакле, уједињујемо у једном конкретном изразу, а то је ништа друго до литургијски, евхаристијски живот.

Управо то имамо у Цркви. Наиме, у литургијском искуству индивидуа не може да остварује заједницу са Богом сама за себе. Света Литургија је заједница, и у њој, како каже свети Јован Златоусти, „иако смо многи, нисмо многа тела Христова, него смо једно тело“, зато што управо у заједници добијамо непоновљивост, јединственост, али и јединство. Зато смо многи као један и један као многи.

Циљ верске наставе је да постанемо Црква. Ако то постигнемо, онда ћемо пројавити веру у Бога Живог.